|
Strana 1 of 5 Višak korisnosti i nekreditni novac
Od nastanka ekonomske misli postoje dva opreÄna pristupa najvažnijem ekonomskom problemu - problemu vrednosti robe. Prema vladajućem, nauÄnom mišljenju: u razmeni se razmenjuju ekvivalenti, tj. razmenjuju se robe jednake vrednosti. Prema alternativnom, zdravorazumskom mišljenju: u razmeni svi dobijaju - daje se manje, da bi se dobilo više. Milton Fridman, najveći monetarista XX veka, za ovo mišljenje kaže: „Osnovna greška u svim tim rezonovanjima je nesposobnost da se prepozna da j e ono što se naziva profit ili višak prihoda nad rashodima takoÄ‘e trošak.“ Fridmanova tvrdnja poÄiva na pretpostavci da su trošak i korisnost, opredmećeni u robi, novÄani ekvivalenti. Na toj pretpostavci poÄiva danas vladajuća monetarna teorija i politika kreditnog novca. Emitovanjem novca u obliku kredita, ex ante je osigurana novÄana ekvivalentnost troškova i korisnosti. Realna ravnoteža, odnosno ekvivalentnost troškova i korisnosti, može postojati samo u stacionarnom društvu u kome se ne menja dostignuti nivo ekonomske racionalnosti. Ako se nivo racionalnosti u društvu ne menja, nivo proizvodnje, potrošnje i razmene ostaje uvek isti, pa se ne menja ni postojeća koliÄina novca u društvu, odnosno, nije potrebna dodatna koliÄina novca (dM = 0). Svaki rashod, trošak za jednoga, istovremeno je prihod, dobit za drugoga, pa su rashod i prihod, odnosno trošak i dobit, uvek, po definiciji, jednaki, te važi Fridmanova tvrdnja. Promena nivoa ekonomske racionalnosti podrazumeva promenu odnosa troškova i korisnosti. Porast ekonomske racionalnosti u sferi proizvodnje znaÄi porast proizvodnje uz nepromenjene troškove, ili istu proizvodnju uz manje troškove. Porast ekonomske racionalnosti u sferi potrošnje znaÄi porast korisnosti iz iste koliÄine proizvoda, ili istu korisnost iz manje koliÄine proizvoda. Porast produktivnosti rada, odnosno racionalnosti proizvodnje, izražava se u povećanju proizvodnje, odnosno ponude a porast racionalnosti potrošnje u smanjenju tražnje (jer se ista koliÄina proizvoda koristi duže vreme, odnosno ista koliÄina korisnosti, koja podrazumeva istu dužinu vremena korišÄ‡enja, dobija iz manje koliÄine proizvoda). Višak ponude nad tražnjom predstavlja materijalni supstrat viška ukupne sume korisnosti, koja se može apsorbovati iz date proizvodnje, iznad ukupne sume troškova, koji su uloženi u datu proizvodnju. Materijalni supstrat razlike izmeÄ‘u zbira korisnosti i zbira troškova, tj. višak ponude nad tražnjom, može biti realizovan samo uz pomoć dodatne emisije novca i to nekreditnog novca, tj. novca koji ne potiÄe iz troškova nego iz porasta ekonomske racionalnosti. Ukupan zbir korisnosti sastoji se iz potrebne korisnosti (koja predstavlja ekvivalent troškovima uloženim u proizvode iz kojih će se apsorbovati ta korisnost) i viška korisnosti. Višak korisnosti, odnosno, razlika izmeÄ‘u zbira korisnosti, koja se ostvaruje iz društvenog proizvoda, i zbira troškova, uloženih u taj društveni prpizvod, može se realizovati samo posredstvom dohodaka, koji potiÄu iz viška korisnosti, odnosno iz emisije nekreditnog novca (dodatna koliÄina novca = dM). Ukupna koliÄina novca u društvu (M) sastoji se iz koliÄine novca u opticaju (M1) i koliÄine novca izvan opticaja (M2). KoliÄina novca u opticaju (M1) data je jednaÄinom: 
P = nivo cena = const. Q = koliÄina proizvedenih dobara V = brzina opticaja novca KoliÄina novca izvan opticaja (M2) sastoji se iz koliÄine novca koja se nalazi kod proizvoÄ‘Äa i potiÄe od ušteda do kojih je došlo smanjenjem troškova, odnosno smanjenjem kupovine sredstava za proizvodnju i radne snage (akumulacija = A), i koliÄine novca koja se nalazi kod potrošaÄa i potiÄe od ušteda do kojih nije došlo odricanjem od potrošnje, nego porastom racionalnosti potrošnje i, na toj osnovi, smanjenjem kupovine predmeta potrošnje (štednja = S).
|
