Mislim da neću pogrešiti ako ovaj ogled o društvu počnem jednom opštom konstatacijom: savremeno društvo je u krizi. Pri tome pod društvom podrazumevam podjednako kako čovečanstvo uopšte, tj. stanovnike planete kao članove jednog društva (tzv. globalnog sela) tako i sve manje ljudske zajednice, počev od porodice, preko nacije odnosno države ili grupe bliže povezanih država. Pod krizom podrazumevam da postoji, s obzirom na čovekovu težnju za održanjem egzistencije i srećom, jedno opšte nezadovoljstvo postojećim stanjem i načinom na koji se pokušava da izmeni to stanje.

  Nema sumnje da je ogroman razvoj prirodnih nauka i moderne tehnologije stvorio neophodne uslove za procvat ljudskog blagostanja i sreće ali je očigledno da ti uslovi nisu dovoljni. Tvrdim da taj uslov koji nedostaje proističe iz nepostojanja adekvatne nauke o društvu. Pokušaću u ovom radu da identifikujem taj prauzrok društvene krize, onosno da pružim fundamentalne teorijske osnove za novu nauku o društvu, koja će ukazati na puteve i načine prevazilaženja krize.

  Ali moram najpre da definišem neke osnovne pojmove kao usvojenu paradigmu za klasifikaciju društvenih pojava. Pod društvom podrazumevam zajednicu ljudi među kojima se odvijaju određene aktivnosti i uspostavljaju određeni odnosi, koji dovode i do nastajanja određenih procesa. Sve ove aktivnosti, odnosi i procesi mogu se podeliti na četiri osnovne apstraktne sfere društvenog života uopšte: stvaranje vrednosti ili kulturu, razmenu vrednosti ili ekonomiju, raspodelu vrednosti ili politiku i korišćenje vrednosti ili civilizaciju, pri čemu pod vrednošću uopšte podrazumevam bilo šta što doprinosi održanju čovekove egzistencije i njegovom blagostanju. Ove apstraktne sfere društvenog života nalaze svoju konkretizaciju u nekoj konkretnoj sferi društvenog života, kao što je na pr. privreda u proizvodnji, razmeni, raspodeli i potrošnji materijalnih dobara odnosno vrednosti. Ali, isto ih tako možemo identifikovati i u bilo kojoj drugoj konkretnoj sferi društvenog života, na pr. u onim sferama koje stvaraju nematerijalne vrednosti.

  Moram skrenuti pažnju da se kroz procese razmene vrši preraspodela vrednosti i to bi bio predmet proučavanja tzv. političke ekonomije. Raspodela vrednosti putem (posredstvom) autoriteta odnosno vlasti predstavlja predmet politike u užem smislu (na pr. ekonomske politike). Osim civilizacije u užem smislu, kako je već definisana, postoji i pojam civilizacije u širem smislu, pod kojom treba podrazumevati ukupnost sve četiri navedene sfere društvenog života. Najopštija nauka o društvu bila bi nauka o njegovoj civilizaciji u ovako shvaćenom širem smislu.

  Arnold Tojnbi je istoriju proučavao kroz posmatranje rađanja, razvoja i propasti dvadeset i jedne civilizacije. Civilizacija je u usponu dok njene vođe uspevaju da na izazove okoline ili samog razvoja, dakle na probleme koji se pred njih postavljaju, daju adekvatne odgovore. U trenutku kad se na određeno presudno pitanje da pogrešan odgovor dolazi do sloma civilizacije i ona kreće stranputicom koja je vodi propadanju odnosno samouništenju.

  Civilizacija u kojoj mi danas živimo je tzv. zapadna civilizacija i ona se u obliku novog svetskog poretka nameće čitavom čovečanstvu. Ovu civilizaciju karakteriše dosad u istoriji nedostignut nivo kulture (stvaranja vrenosti) ali i očigledno neadekvatan način korišćenja vrednosti, što se najčešće izražava sintagmama potršačko društvo ili tehnološko varvarstvo. Nama je suđeno da podelimo sudbinu ove civilizacije, ali možda i dozvoljeno da i sami ponudimo odgovore na njene izazove, te spašavajući ovu civilizaciju i sami budemo spaseni.

  Ključno pitanje na koje duhovne vođe zapadne civilizacije, odnosno čovečanstva uopšte, nisu uspele da dosad daju adekvatan odgovor je pitnje: šta čini supstancu vrednosti koje se razmenjuju na tržištu ili raspodeljuju arbitražom državne vlasti. Ponuđeni su brojni odgovori ali ni jedan nije sagledao celinu i suštinu problema. Klasični ekonomisti smatrali su da rad sadržan u robi čini supstancu njene vrednosti. Marks je, takođe, smatrao da vrednost robe predstavlja apstraktan ljudski rad, tj. rad uopšte, kao trošenje radne snage svojstveno svim proizvođačima, sadržan u robi.

  Skrećem pažnju da teorije radne vrednosti shvataju rad kao objektivnu kategoriju, objektivni trošak proizvodnje. Suprotno tome buržoaski ekonomisti, koji trenutno slave pobedu, složili su se da vrednost robe treba definsati kao subjektivnu korisnost koju ona ima za potrošače, Ove dve škole mišljenja se, međutim, ne mogu suprotstavljati jer objektivan rad i subjektivna korisnost nisu kategorijalni ekvivalenti, naspram objektivnog apstraktnog rada, kao objektivnog troška proizvodnje, kao kategorijalni ekvivalent u sferi potrošnje može postojati samo objektivna aptrakktna korsnost, kao obnavljanje i unapređenje čovekove  radne snage i drugih sposobnosti, objektivno realizovano kroz potrošnju, a što su buržoaski ekonomisti potpuno prevideli. S druge strane, nasuprot subjektivnoj proceni korisnosti može da stoji samo subjektivna procena troškova i obe su važne kao psihološka motivacija za ponašanje potrošača i proizvođača. No nezavisno od njihove subjektivne procene, njihovu sudbinu odrediće objktivni troškovi i korisnosti. Pretpostavljam da svi žele da su im troškovi što manji, što se ostvaruje kroz povećanje produktivnosti rada, a korisnost što veća, što se realizuje kroz povećanje raconalnosti potrošnje, i pretpostavljam da su njihova nastojanja, obektivno, uspešna.